Me­štar Bog­dan Bog­do Bi­la­fer iz Str­pa, ma­log mje­sta po­red Mo­ri­nja, je­dan je od ri­jet­kih bro­do­gra­di­te­lja u dr­ve­tu, ko­ji po­zna­ju tra­di­ci­o­nal­nu vje­šti­nu iz­ra­de plo­vi­la. Za­nat je „is­pe­kao“ u ne­ka­da­šnjem Re­mont­nom za­vo­du „Sa­va Ko­va­če­vić“ (Ar­se­nal) u Tiv­tu to­kom ško­lo­va­nja od 1956. do 1959. go­di­ne. O tim vre­me­ni­ma svje­do­či i cr­no-bi­je­la fo­to­gra­fi­ja iz 1965. go­di­ne na ko­joj se Bog­do sli­kao is­pred ra­di­o­ni­ce Ar­se­na­la, za­jed­no sa eki­pom bro­do­gra­di­te­lja i svo­jim „uči­te­ljem“, čam­ča­rem Ivom Ra­do­vi­ćem iz Str­pa, uz ko­ga je, ka­že, za­vo­lio ovaj za­nat. Bi­lo ih je ta­da oko če­tr­de­set za­na­tli­ja, a ka­sni­je se taj broj sma­njio na njih 20. Sje­ća se ovaj 74-go­di­šnji me­štar da su sa nji­ma na prak­tič­noj obu­ci bi­li i ofi­ci­ri iz In­do­ne­zi­je i Kam­bo­dže, kao „ne­svr­sta­nim ze­mlja­ma“ pu­tem me­đu­na­rod­ne raz­mje­neu biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji. Da­nas je za­na­tli­ja po­put Bog­da­na Bi­la­fe­ra kod nas sve ma­nje, dok sa dru­ge stra­ne, tra­di­ci­o­nal­na bro­do­grad­nja u dr­ve­tu u ci­je­lom re­gi­o­nu sve vi­še do­bi­ja na zna­ča­ju kao ne­ma­te­ri­jal­no kul­tur­no do­bro.
– Ni­ko da­nas ne pri­da­je zna­čaj ovom za­na­tu. Dok je bio Ar­se­nal, ima­lo se gdje uči­ti o bro­do­grad­nji, sad je Por­to Mon­te­ne­gro ta­mo, ne­ma vi­še gdje, je­di­no da se ne­ko pre­kva­li­fi­ku­je, da ugra­bi zad­nji voz da sa ovim sta­ri­ji­ma ne­što na­u­či. Tu sam dok još mo­gu, pam­će­nje me još slu­ži, ako ne­ko ho­će, sto­jim mu na ras­po­la­ga­nju. Kad bi to ne­ko u mi­ni­star­stvi­ma pro­svje­te ili po­mor­stva pre­po­znao, ra­do bih do­šao da to zna­nje pre­ne­sem dje­ci – ako če­ka­ju još de­set go­di­na, čam­čar­stvo će po­sta­ti sa­mo mi­sa­o­na ime­ni­ca. Ne znam gdje će mla­di ra­di­ti, što će pro­iz­vo­di­ti, gdje će oni za­ra­di­ti pen­zi­ju u ovom no­vom si­ste­mu. Mla­di lju­di ne mo­gu na­ći po­sao i on­da se mo­ra­ju pre­kva­li­fi­ko­va­ti. Tre­ba­lo bi da se ovo zna­nje re­vi­ta­li­zu­je, da Bo­ka ko­tor­ska za­šti­ti ovaj za­nat kao dio ne­ma­te­ri­jal­nog kul­tur­nog na­sle­đa – po­ru­ču­je me­štar Bog­do Bi­la­fer. Iza nje­ga je ogrom­na prak­sa, pre­ko 30 go­di­na – u „Ar­se­na­lu“, gdje je ra­dio u ti­mu bro­do­gra­di­te­lja, pro­veo je 32 go­di­ne, plus be­ne­fi­ci­je od šest go­di­na – ukup­no, ka­že, oko 38 go­di­na. Pen­zi­o­ni­san je kao VKV bro­do­gra­di­telj. U svo­joj pri­vat­noj prak­si lič­no je, od na­cr­ta do za­vr­šnog di­je­la, na­pra­vio dva gli­se­ra, je­dan du­ži­ne 3,2 me­tra, dru­gi oko 3,8 me­ta­ra, a ka­sni­je je na­pra­vio i če­ti­ri no­ve bar­ke, od ko­jih je nje­go­va „uni­ver­zal­ka“, na­pra­vlje­na `69. go­di­ne, i dan-da­nas na ve­zu u man­dra­ću is­pod ku­će.
– I na­kon 47 go­di­na još je u do­brom sta­nju, ka­ko je on­da na­pra­vlje­na, ta­ko je sa­ču­va­na i da­nas. Vo­dio sam ra­ču­na da sve bu­de učvr­šće­no, kon­zer­vi­sa­no, te ona da­nas ne pu­šta ni ka­pi vo­de. Po­ma­lo je ko­ri­stim za ri­ba­re­nje – ka­že sta­ri me­štar. Ob­ja­šnja­va nam da se ovaj za­nat, kad je po­čeo uči­ti, zvao „bro­do­gra­di­telj u dr­ve­tu“, a ne­ki ga da­nas na­zi­va­ju i „čam­čar“ ili „ka­la­fat“, ka­ko ka­žu u Dal­ma­ci­ji.
– Za tri go­di­ne ško­lo­va­nja se mo­glo do­sta na­u­či­ti, ko je bio za­in­te­re­so­van. Po­što sam ra­no ostao bez ro­di­te­lja, bio sam pri­nu­đen da ra­no poč­nem da za­ra­đu­jem za ži­vot. Maj­ka mi je po­gi­nu­la no­se­ći hra­nu par­ti­za­ni­ma 19. no­vem­bra 1945. go­di­ne, dva da­na pri­je oslo­bo­đe­nja Bo­ke ko­tor­ske, 21. no­vem­bra. Otac Gra­ci­ja Bi­la­fer je ra­dio u Ame­ri­ci, ta­da je do­sta lju­di odav­de išlo ta­mo da za­ra­di ne­što, jer su fa­mi­li­je bi­le ve­li­ke, broj­ne, a ku­će ma­le. Kad se vra­tio iz Bo­sto­na, sa­gra­dio je ovu ku­ću 1938. go­di­ne, a on­da se za­po­slio u Ar­se­na­lu u je­dro-uže­tar­skoj ra­di­o­ni­ci. Imao sam de­vet go­di­na te 1952. go­di­ne kad mi je otac umro – pri­ča Bi­la­fer. Čim je sta­sao i ra­ču­nao da mo­že da se „od­gur­ne“, sa 18 go­di­na po­čeo je da ra­di pri­vat­no. Mo­gao je, ka­že i da plo­vi, ali je u to do­ba vi­še bio sti­mu­li­san kao za­na­tli­ja.
– Ni­ko ni­je bio sret­ni­ji od me­ne kad sam u 18. go­di­ni za­vr­šio re­mont pr­ve bar­ke – „pa­sa­re“ i kad sam je na ve­sla od­ve­zao nje­nom vla­sni­ku Ra­do­va­nu Og­nje­no­vi­ću u Ri­san. Bio je za­do­vo­ljan, a me­ni se či­ni­lo da sam za dža­be ra­dio, sa­mo kad sam ja kre­nuo i „pro­bio led“ da sam se „pro­sla­vio“. Sa 19 go­di­na sam, pri­je voj­ske, na­pra­vio je­dan gli­ser od šper­plo­če. On­da ni­je bi­lo pla­sti­ke, bi­la je kom­bi­na­ci­ja šper­plo­če i dr­ve­ta, ra­dio sam va­ni, u dvo­ri­štu, pri­sje­ća se me­štar Bog­do. Po­sli­je prak­se, kad je ste­kao pra­vo, išao je na vi­so­ku kva­li­fi­ka­ci­ju, pa je i to po­lo­žio, ta­ko da ima sve što je bi­lo po­treb­no u toj stru­ci. Do sa­da je re­mon­to­vao i po­pra­vio na sto­ti­ne gli­se­ra, jah­ti, ča­ma­ca „od Iga­la do Ba­ra, a me­đu nji­ma je i „gon­do­la lju­ba­vi“ ka­pe­ta­na Mi­ha­i­la Og­nje­no­vi­ća iz Ri­sna, ko­ju je Bog­do ob­no­vio za nje­nu 60-go­di­šnji­cu i ona je da­nas u plov­nom sta­nju.
Su­pru­ga Mi­la je Bog­du bi­la de­sna ru­ka, te je kao nje­go­va du­go­go­di­šnja brač­na sa­put­ni­ca i asi­stent­ki­nja u bro­do­grad­nji, od su­pru­ga na­u­či­la to­li­ko, da ni­je mo­rao da joj go­vo­ri ko­ji alat tre­ba da mu do­da­je, na ko­ji na­čin i na ko­je mje­sto da pri­dr­ži da­sku, što je maj­sto­ru od­go­va­ra­lo, s ob­zi­rom da se u za­na­tu ne mo­že bez po­moć­ni­ka. Za­to je Bog­do jed­no vri­je­me ra­dio za­jed­no sa ko­le­gom Žar­kom Bu­bo­njom u Pe­ra­stu, gdje su ima­li han­gar u pri­ze­mlju pa­la­te Sme­kja. Kod ovog vr­snog za­na­tli­je u „Ar­se­na­lu“ su uči­le ge­ne­ra­ci­je đa­ka – ako je iko htio da ne­što na­u­či, imao je od ko­ga da na­u­či i mo­gao se od­mah osa­mo­sta­li­ti. Nje­go­vi uče­ni­ci u Ar­se­na­lu bi­li su Igor Br­kan i Goj­ko Po­po­vić iz Tiv­ta, Du­ško La­za­re­vić iz Bi­go­va, ko­ji su ra­di­li ili još uvi­jek ra­de pri­vat­no.
– Uče­ni­ce bro­do­gra­đev­nog od­sje­ka Po­mo­r­ske ško­le u Ko­to­ru do­la­zi­le su pre­ko lje­ta po mje­sec da­na kod me­ne na prak­su, bi­lo je vi­še cu­ra, nji­ma je ta stru­ka od­go­va­ra­la. Bio sam od­re­đen is­pred Bro­do­grad­nje da im dr­žim struč­ni dio na­sta­ve, vo­dio sam ih po bro­do­vi­ma, ob­ja­šnja­vao im... Po­la da­na sam ra­dio sa uče­ni­ci­ma, a po­la u grad­nji ili re­mon­tu bar­ki u svo­joj ra­di­o­ni u Str­pu. Vo­lio bih kad bi ne­ko sa­da or­ga­ni­zo­vao ne­ki kurs sta­rih za­na­ta, ja bih mo­gao toj dje­ci još pre­da­va­ti, ili bar po­mo­ći, da im po­ka­žem, ako ne zna­ju ra­di­ti. To su ci­je­le stu­di­je, ko­je tre­ba od­ra­di­ti, po­ve­za­ti, shva­ti­ti, ka­že vr­sni maj­stor, do­da­ju­ći da je kao bro­do­gra­di­telj pra­vio ma­ke­te i cr­tao pro­jek­te: „Mo­gao bih pre­da­va­ti in­ži­nje­ru, on je­ste učio vi­še od me­ne, ali ni­je vi­dio, opi­pao, a ja i jed­no i dru­go“.
– Ma­te­ri­jal mo­ra da bu­de pr­ve kla­se, ot­pa­dak je u dr­ve­noj bro­do­grad­nji ogro­man – od 45 do 60 od­sto ot­pat­ka. Za re­bra se ko­ri­sti mu­ro­vi­na (dud) ili bri­jest, za glav­ni dio, pram­ča­nu sta­tvu i kr­me­ni dio sa ko­bi­li­o­com – to je hrast, či­sto dr­vo. Kad se re­bra po­sta­vlja­ju na ko­bi­li­ci, na od­re­đe­noj ši­ri­ni me­đu­sob­no pro­bu­še­na i ve­za­na sa tom ko­bi­li­com, to mo­ra da je sve učvr­šće­no dok do­đe do po­sta­vlja­nja opla­te. Cen­tri­ra­no, pod vi­sak, pod li­be­lu sve, a taj dio gdje se gra­di ča­mac, on mo­ra isto da bu­de „pod ko­nac“, obič­no se ra­di na ze­mlju. Za­vr­šni dio, opla­ta ra­di se na kra­ju od bo­ro­vi­ne ili mu­ni­ke, a za­tim i sje­di­šta. Dr­vo tre­ba da je osu­še­no, bez čvo­ra i da ima pri­rod­ne kri­vi­ne, jer ako uz­me­te rav­nu da­sku ko­ja se da­nas pro­da­je na skla­di­šti­ma, on­da je ve­li­ki ot­pa­dak. Po­što ide u slo­vo „S“, ona si­je­če bra­zde dr­ve­ta i do­la­zi do pu­ca­nja pri­li­kom sa­vi­ja­nja, jer sva­ka da­ska u pram­cu, ma­lo ma­nje u kr­mi, mo­ra se ku­va­ti u vru­ćoj vo­di ili se gri­ja­ti pli­nom sa „bren­ta­čom“, da bi do­šla na onu po­zi­ci­ju, gdje bi tre­ba­la da se pri­la­go­di. Ina­če, ne­ma te si­le da se ona bez to­ga sta­vi, to je ogro­man po­sao – opi­su­je de­ta­lje grad­nje me­štar Bog­do i do­da­je da ga da­nas „go­di­ne pri­ti­ska­ju“, te ra­di ma­nje, ali za vr­log maj­sto­ra uvi­jek ima po­sla. Me­đu­tim, ma­te­ri­jal za iz­ra­du bar­ki je vr­lo te­ško na­ba­vi­ti – bri­jest, hrast, mu­ni­ka, bor, mur­va, ko­jih je pri­je bi­lo do­sta, bi­le su zdra­ve i ta se kri­vi­na mo­gla ubra­ti i ko­ri­sti­ti za iz­ra­du ne­kog di­je­la ko­ji je bio po­tre­ban. Da­nas mur­ve ni­ko ne sa­di, a ako su sta­re, ako im je „sr­ce“ pro­pa­lo, on­da, ka­že Bog­do, ni­su za bro­do­grad­nju. Ra­du­je ga što u Ba­ru ima ne­ki čo­vjek ko­ji ra­di dr­ve­ne bar­ke, ima ih i u Pr­ča­nju, Bi­je­loj, ali ih je ma­lo osta­lo. Kao do­bar pri­mjer na­vo­di Hr­vat­sku, gdje su se kom­plet­no vra­ti­li dr­ve­noj bro­do­grad­nji zbog je­dre­nja, tak­mi­če­nja ili ri­ba­re­nja.. Za njih pla­sti­ka ne po­sto­ji kao ta­kva, ma­da i ona ima svo­je od­li­ke, ali ni­je sta­bil­na ko­li­ko je to dr­ve­na bar­ka. Kad vas uhva­ti oluj­ni vje­tar sa pla­stič­nom bar­kom, da vam sta­ne mo­tor, vi na ve­sla ne mo­že­te do­ći, a sa dr­ve­nom se mo­že­te svu­da pro­vu­ći i spa­si­ti ži­vot, za­to što je ona ma­siv­na, ra­đe­na je ta­ko da se mo­že pro­bi­ti na vje­tar, po­ja­šnja­va vr­sni maj­stor. Bog­do i Mi­la Bi­la­fer ži­ve da­nas sa si­nom Dar­kom, a od dru­gog si­na Gra­ci­je, ko­ji ži­vi u Tiv­tu, ima­ju tri unu­ke: Ti­ja­nu, Ma­šu i Mi­o­nu.M.D.Po­po­vić


Uni­ver­zal­ke za pre­voz ce­men­ta i pi­je­ska

Dr­ve­na bar­ka bi­la je pre­vo­zno sred­stvo, sred­stvo za ri­ba­re­nje, odr­ža­va­nje, za tran­sport gra­đe­vin­skog ma­te­ri­ja­la – pri­mor­ska ku­ća ko­ja ne­ma bar­ku isto je kao kad si ne­gdje u br­do pa ne­maš ko­nja ili ma­gar­ca. Ne­kad su svi lju­di ov­dje ko­ri­sti­li dr­ve­ne bar­ke – sve ove pon­te što vi­di­te, svi man­dra­ći su ne­kad bi­li pu­ni te­ret­nim bar­ka­ma, ve­ćim od ovih da­na­šnjih, ko­je su pre­no­si­le gra­đe­vin­ski ma­te­ri­jal-pi­je­sak, ce­ment, ka­men – sve što se ra­di­lo uz oba­lu, sve se tran­spor­to­va­lo dr­ve­nim bar­ka­ma – na ve­sla do Ko­to­ra, čak do Kr­to­la, ku­će su lju­di gra­di­li bar­ka­ma. Obič­no su te bar­ke ima­le i je­dro, ako vla­snik zna da is­ko­ri­sti sna­gu vje­tra – po­ja­snio je Bi­la­fer.


Ruč­na še­ga i te­sli­ca glav­ni alat

Ra­ni­je ni­je bi­lo ma­ši­na kao da­nas, sve se ra­di­lo ruč­no – če­ti­ri bar­ke na­pra­vio sam pi­la­njem ruč­nom še­gom. Još je­dan va­žan alat je te­sli­ca – 90 od­sto po­sla s njom ra­dim, u bro­do­grad­nji se bez nje ne mo­že. Sve ko­si­ne, sve što tre­ba da se do­ve­de pod li­ni­ju, sve se to ruč­no mo­ra ote­sa­ti. Naj­ma­nje 400-500 rad­nih sa­ti po­treb­no je da se bar­ka na­pra­vi na ovaj na­čin, a sad su ma­ši­ne, sad se ta nor­ma mo­že sve­sti na mo­žda 380 sa­ti. Dru­ga stvar ko­ja po­sku­plju­je iz­ra­du je­što od 45 do 60 od­sto ot­pa­dak u bro­do­grad­nji – ako da­te 1.000 eura za ma­te­ri­jal, 500 eura ba­ca­te, mo­že­te ne­što da is­ko­ri­sti­te, ali te­ško. Ni dr­vo ne mo­že da se na­đe, ima da se na­đe za sto­la­ri­ju, a sto­la­ri­ja i bro­do­grad­nja su dva raz­li­či­ta za­na­ta – za nas je va­žno da dr­vo ima pri­rod­nu kri­vi­nu, da od­go­va­ra onom ša­blo­nu ko­ji ste na­pra­vi­li, ne mo­ra da bu­de 100 po­sto, ali bar 50 od­sto da ima te pri­rod­ne kri­vi­ne, (re­bra se mo­ra­ju pra­vi­ti od pri­bli­žne kri­vi­ne, a ovaj dio opla­te se po­je­di­nač­no sva­ka za se­be kri­vi na od­re­đe­nu po­zi­ci­ju. Ako ne­ko ho­će da ima dr­ve­nu bar­ku kao uni­kat i ho­će da je pla­ti, to obič­no ide 50 od­sto u ma­te­ri­ja­lu, 50 od­sto rad­na sna­ga. Ako po­tro­ši­te 2.000 eura ma­te­ri­ja­la još to­li­ko za ru­ke, oko 4000 eura do­đe ta bar­ka. A to je vr­lo sku­po ako za 1.000 eura mo­že ku­pi­ti pla­stič­nu, on se od­lu­ču­je za pla­stič­nu. Sku­po je i odr­ža­va­nje: kad uhva­ti go­di­ne, poč­ne da pu­ca bo­ja, on­da bar­ku sva­ke go­di­ne tre­ba far­ba­ti, a za to tre­ba i ade­kvat­na pri­pre­ma. Kad se ured­no odr­ža­va­ju one tra­ju po 50-60 go­di­na – pre­ci­zan je me­štar Bog­do.


Mla­di ho­će br­zu za­ra­du

Mla­di čo­vjek da­nas ho­će od­mah da zna ko­li­ka mu je dnev­ni­ca, iako ni­je na­u­čio, iako ne zna. Ja ne mo­gu zna­ti ko­li­ka mi je dnev­ni­ca, po­go­to­vu ako se ra­di o re­mon­tu. Mo­ra­te odvo­ji­ti vri­je­me da ski­ne­te sta­ri dio, tre­ba da se pro­mi­je­ni, pa ako tre­ba da se na­pra­vi ša­blon da bi se na­pra­vio no­vi dio, sve se to ra­di pri­je iz­ra­de no­vog di­je­la. To je ve­li­ko „gu­blje­nje vre­me­na“, vr­lo te­ško ga je i pro­ci­je­ni­ti. Naj­va­žni­je je da ima­te vo­lju i lju­bav za to. Do­bro je ako se to mo­že ne­gdje uči­ti, jer je i pro­stor za rad za­htje­van – tre­ba ima­ti ve­li­ku ha­lu, han­gar ili dvo­ri­šte – ob­ja­snio je maj­stor Bog­do.